Ženi koju sam nekada voleo:
Bilo je jednom to vreme u kome smo sebe jedno drugom nesebično davali. Delili smo smeh i suze, navike i iskustva. Delili smo najintimnije trenutke i tajne. Delili smo postelju, svoje želje i čežnje, snove o budućnosti, želje, vizije, potrebe… Bili smo potpuno ogoljeni jedno pred drugim – fizički i duhovno.
Bez cenzure. Sa puno poverenja. Potpuno posvećeni… Nesvesni onog što budućnost nosi. Ah, to su bila prava vremena! Zar ne? Stvarali smo uspomene.
Jednom smo bili potpuni stranci. Onda si mi postala sve, a zatim si nekako opet postala neko dalek, tuđ. Opet si mi postala stranac…
Stranac koji će u mojoj duši zauvek imati posebno mesto. Stranac koji je urezao uspomene u moje srce, poput imena ljubavnika u kori drveta – Memento za neka buduća vremena koji svedoči o jednoj ljubavi, koja je nekada bila i koje sada nema više. Simbol koji će prekriti prašina vremena koja dolaze i sakriti neke nove uspomene koje će nastati… Ali će ožiljak uvek stajati tu, bez obzira na to koliko duboko ga vreme zakopa.
Sećanja na nas sada su samo sene koje plešu u pozadini mog uma i izlaze iz mraka tek na zvuk neke pesme koju smo voleli ili miris koji me podseća na tebe. Tada neki zagonetni osmejak samo preleti preko mog lica – bledo podsećanje na sreću.
Tada smo bili neki drugi ljudi. Učili smo tek, rasli i uživali jedno u drugome. Smejali smo se, jer nismo ni slutili šta nam život nosi. Nije nas bilo ni briga.
Bili smo Mi. A sada si tamo negde jedna Ti. Ovde sedim zamišljen jedan Ja
Još uvek ne znam šta budućnost nosi…
Možda će nam se jednog dana putevi ponovo ukrstiti. Staze koje su nas odvele na različite krajeve sveta, možda će se ponovo nekim čudom negde dodirnuti, isprepletati u jednu liniju… u nekom kafiću, na ulici…
Možda će tada neko od nas dvoje biti u braku, imati decu, živeti život pun avantura o kome se mogu pričati priče. Imaćemo bore od smeha koji nismo delili i bolova koje nismo zajedno prošli. Imaćemo navike koje smo stekli uz neke druge ljude i važne datume koji nemaju nikave veze nama. Imaćemo fotografije trenutaka koje nismo delili. Pričaćemo, podsećati se, a onda se ponovo razdvojiti i otići svako svojim putem.
Zagrlićemo se možda. Za trenutak će se naša srca prepoznati i počeće da kucaju u istom ritmu. Oklevaćemo, osmehnućemo se jedno drugome i opet se udaljiti.
Dok budemo odlazili svako svojim novim životima koje smo stvorili i drugim ljubavima koje smo stekli, nosićemo te osmehe, dodire, mirise i uzdahe kao auru. Nosićemo je neko vreme dok je ne razduva vetar novih želja, čežnji, vizija, snova i ljubavi.
Steći ćemo neke nove osmehe. Neko će nas naučiti da ponovo volimo. Neko će se useliti u naše duše i opet uneti toplinu u naša srca. U nečijim očima sagradićemo novo utočište i pronaći utehu. Pronaći ćemo sreću i shvatiti da je sve upravo onakvo kakvo treba da bude.
Nikad i nije bilo drugačije…
Izvor: besnopile.rs
0 komentari:
Objavi komentar